„Vrednosna transformacija kojoj su u modernosti podvrgnuti gotovo svi aspekti ljudskosti koje je hrišćanstvo žigosalo rečito nam pokazuje da, kada se liše religijskih predznaka, nekadašnje mane mogu biti posmatrane i kao vrline. Na primeru zavisti se, možda i uverljivije nego u slučaju ostalih grehova, može demonstrirati indirektna društvena korist koja predstavlja rezultat čovekove notorne nesigurnosti i neispunjenosti. Premda zavidne osobe po pravilu nailaze na društveni prezir i porugu, liberalna ideologija nas uverava da zavist koju osećamo zbog toga što drugi poseduju ono šta je nama navodno uskraćeno može da predstavlja izuzetno snažan i podsticajan motivacioni mehanizam koji je u stanju da razvije preduzetnički duh i da doprinese poboljšanju ekonomskih društvenih parametara. Ipak, prilozi sakupljeni u ovom zborniku pokazuju kako se zavist veoma teško može uklopiti u faustovsku preddstavu o sili koja želi zlo, ali zapravo svuda čini dobro. Zavist je „hladnija” od drugih grehova, njeni su učinci mahom usmereni na samouništenje zavisnika. Ukoliko u bilo čemu ide „ispred” drugih smrtnih grehova, zavist to čini s obzirom na kapacitet fikcije koji joj je svojstven. Zavidljivac, naime, može „goreti” od zavisti zbog nečega što uopšte ne postoji, što je od početka do kraja izmišljeno. Zbog toga smatramo da je analiza zavisti neobično složena, te da se upravo u pomenutoj fikcionalnosti zavisti nalazi razlog zbog čega su psiholozi gotovo u celosti „preuzeli” studiranje zavisti.“
