„Vrednovanje lenjosti fundamentalno je određeno perspektivom iz koje se odvija. Za poslodavce, lenjost je prirodno stanje čoveka iz kojeg on uvek iznova mora biti izgnan, bilo posredstvom različitih mehanizama motivacije, bilo posredstvom represije i kažnjavanja. Za radnike, s druge strane, lenjost je imanentna odlika upravnih struktura. Dubina savremenih ekonomskih kriza ne može biti odmerena ukoliko se ne uzme u obzir da je odavno došlo do unutrašnjeg distanciranja radnika od posla koji obavlja. Rad, koji je nekada važio kao oslonac osmišljavanja ljudske egzistencije, u savremenosti je postao nužno sredstvo za ostvarivanje nerada, tj. uživanja u danima odmora. To se nužno odrazilo na prevrednovanje lenjosti, jer rad više nije svrhovit sam za sebe, nego predstavlja tek nužan stepenik koji je neophodno preskočiti da bi se uživalo s one strane rada i dužnosti. Gubitak radnog mesta se prema savremenim anketama smatra dramatičnijim od gubitka partnera, ali pri tom ne treba prevideti da je tu reč o vezanosti za radno mesto, a ne za rad kao takav. Rezigniranost, frustriranost i deziluzioniranost savremenih radnika naočigled sve većeg psihološkog pritiska, iscrpljenosti i pojava mobinga predstavljaju najozbiljnije pretnje po status i unutrašnju vrednost rada, čineći da lenjost povrati neku vrstu šarma. Ne juriti, ne biti ambiciozan, ne takmičiti se, ne grabiti više i više, sve su to zajedno osobine koje danas izazivaju simpatije, jer odbacuju aktuelne patologije. S druge strane, one podstiču na lenjost i stvaraju dodatan osećaj zabrinutosti kod onih koji još uvek veruju da nam može biti bolje jedino ukoliko se svi zajedno založimo i više radimo.“
